Бранкица Попадић је рођена 8.01.1996. године у Призрену и има још две млађе сестре. Са дванаест година је у размаку од два месеца остала без мајке и оца, па је преузела бригу о сестрама. Већ тада се запослила као касирка и то је био начин на који су оне преживљавале саме у Призрену. Удала се са деветнаест година и 1987. године дошла у Београд. Одмах се запослила у црквеној продавници и од тада па до данас ради на истом радном месту. На почетку брака, није могла да остане у другом стању, па се интензивно лечила. У међувремену, муж, који није могао или хтео да нађе посао, постаје патолошки љубоморан, почиње да је бије и психички малтретира, а за то су сви Бранкицини претпостављени и колеге знали. То је и трагичан период, када Бранкица први пут покушава да изврши самоубиство. Богу хвала, остала је жива, родила је девојчицу Ану Ивковић 1990 године.
Када је Ана напунила три године, Бранкица је одлучила да се разведе од супруга, јер је он наставио да је физички и психички малтретира, према њеним речима било је то питање живота или смрти, а почео је и са страшним опијањима и коцкањем. Како је г.Ивковић Београђанин, повлачи безбројне везе и избацује Бранкицу из куће, одузима јој ћерку и забрањује јој било какав контакт са дететом. Бранкица је покушала на сваки начин, легално да дође до детета, али није успела. Остаје на улици, и поново покушава самоубиство. Још једном ју је Бог добри погледао и спасао. Како њен бивши муж никада није нашао посао, Бранкици је чак одређено да плаћа алиментацију и издржава дете, које није могла ни да види. Удаје се по други пут, за конобара, добијају двоје деце, сина Николу Попадића 1996. године и ћерку Јовану 1997. године. На жалост супруг јој умире од инфаркта 1999. године и она остаје сама са децом.
Бранкица данас и даље ради у малопродаји Српске православне цркве, издржава ћерку из првог брака, Ану, која је сада успешан студент биохемије, и Николу, осми разред и Јовану, седми разред осмогодишње школе, само од своје плате продавачице. Тренутно је у тешком психичком стању, уверена да ће отићи у затвор и да ће јој одузети старатељство над децом, јер дугује око 1000 еура за инфо стан и струју. Тешко преживљава сваки дан и безуспешно покушава да реши питање исхране деце, о гардероби и нужним свакодневним потребама двоје деце у осмогодишњој школи и једне студенткиње, да и не говоримо. Све колеге јој помажу, дајући јој стару гардеробу и честе, мале, новчане позајмице, али то није крајње решење, јер главни дуг се вуче још од сахране супруга.
Када је Ана напунила три године, Бранкица је одлучила да се разведе од супруга, јер је он наставио да је физички и психички малтретира, према њеним речима било је то питање живота или смрти, а почео је и са страшним опијањима и коцкањем. Како је г.Ивковић Београђанин, повлачи безбројне везе и избацује Бранкицу из куће, одузима јој ћерку и забрањује јој било какав контакт са дететом. Бранкица је покушала на сваки начин, легално да дође до детета, али није успела. Остаје на улици, и поново покушава самоубиство. Још једном ју је Бог добри погледао и спасао. Како њен бивши муж никада није нашао посао, Бранкици је чак одређено да плаћа алиментацију и издржава дете, које није могла ни да види. Удаје се по други пут, за конобара, добијају двоје деце, сина Николу Попадића 1996. године и ћерку Јовану 1997. године. На жалост супруг јој умире од инфаркта 1999. године и она остаје сама са децом.
Бранкица данас и даље ради у малопродаји Српске православне цркве, издржава ћерку из првог брака, Ану, која је сада успешан студент биохемије, и Николу, осми разред и Јовану, седми разред осмогодишње школе, само од своје плате продавачице. Тренутно је у тешком психичком стању, уверена да ће отићи у затвор и да ће јој одузети старатељство над децом, јер дугује око 1000 еура за инфо стан и струју. Тешко преживљава сваки дан и безуспешно покушава да реши питање исхране деце, о гардероби и нужним свакодневним потребама двоје деце у осмогодишњој школи и једне студенткиње, да и не говоримо. Све колеге јој помажу, дајући јој стару гардеробу и честе, мале, новчане позајмице, али то није крајње решење, јер главни дуг се вуче још од сахране супруга.
Нема коментара:
Постави коментар